ИНТЕРВЈУ: Јован Попадић – „СП 2021 у Египту за мене је био велики искорак у каријери“

На недавно завршеном Светском првенству за мушкарце у Египту,  наш колега Јован Попадић је имао веома запажену улогу, и са поносом можемо рећи да је свој посао делегата на свакој утакмици обављао готово беспрекорно, и представио је своју земљу, као и Заједницу делегата у најбољем светлу. Иако је првенство одржано у специфичним условима за све учеснике, каои без присуства публике, приказан је веома добар рукомет, било је доста занимљивих, неизвесних и квалитетних утакмица, са доста лепих и атрактивних потеза. Шта о свему овоме мисли Јован Попадић и какви су његови утисци потрудио се да сазна уредник Портала Рукометни Журнал, те љегов интервју преносимо у целости:

Реците нам када сте сазнали да ћете представљати Србију на Светском првенству у Египту?

Званичну номинацију за СП у Египту сам добио почетком новембра 2020. године, када сам у ствари и сазнао да ћу бити учесник СП.

Знамо да су власти Египта ималe на уму да се првенство одржи пред публиком, а затим су након побуне играча одлучили да се првенство ипак одржи у такозваном „балону“, без присуства публике. Реците нам какав је био смештај и да ли сте задовољни свеобухватним „третманом“?

Као и увек, на оваквим првенствима, самом смештају се посвећује доста пажње, како за службена лица, тако и за екипе. Ово је ја мислим први пут да су службена лица и екипе били смештени у истом хотелу, али и да су поред нас ту били смештени и сви који су учествовали на било који начин у организацији догађаја. Све у свему, било је јако чудно, обзиром да нисмо практично смели напуштати своје собе, осим за оброке, а хотел искључиво ради одласка у халу на утакмице, и то само на оне утакмице за које смо делегирани тог дана.

Многима није пријала ситуација када су до хале били праћени војним возилима, али знамо каква је ситуација у Египту. Да ли сте се нелагодно осећали у тим тренуцима?

Искрено, ја сам приметио да су војна возила била паркирана испред хотела и хале, али су у пратњи и нама и екипама била искључиво полицијска возила, као што је то и код нас случај када су међународне утакмице у питању. Дакле, ништа необично.

Ваша дестинација је била Каиро. 13. јануара је отворено првенство где су се састале репрезентације Египта и Чилеа. Како је било на терену и да ли је било тешко одрадити све „задатке“?

Тако је. Био сам у Каиру све време и радио сам искључиво у дворани где је играо домаћин. Како за екипе, тако и за нас, прва утакмица представља највећи изазов, односно, “прва утакмица је најтежа”. Пре свега јер је све још у фази припреме, нарочито јер нисмо имали прилике да упознамо дворану пре те прве утакмице. Мериоци времена и записничари су локални људи, са њима се први пут сусрећемо практично на тој првој утакмици, а да не знамо у ствари ни колико су обучени за посао који је пред њима. Ипак, морам да их похвалим, јер су нам доста олакшали посао својим приступом и знањем. Када имате такве сараднике, много је лакше усредсредити се на своје задатке и испунити све оно што се од вас очекује.

Како је време одмицало, групна фаза се ближила крају и имали сте још 5 утакмица у групној фази. Која је по Вашем мишљењу била најзанимљивија?

Искрено, обзиром да су код нас игране утакмице у групама Д и Г, ја сам у тој првој, групној фази имао укупно 12 утакмица, односно све утакмице у те две групе. У групи Г свакако је била најзанимљивија Шведска – Египат, док је у групи Д Данска лако савладала све ривале, па је епитет најзанимљивије, али и најзахтевније понела утакмица Аргентина – Бахреин, нарочито због темперамента екипа, тренера, али  и приближног квалитета ових екипа.

Стигла је наредна фаза. Били сте распоређени у групу II где су се надметале Данска, Катар, Аргентина, Хрватска, Јапан и Бахреин. Били сте делегирани на 6 утакмица. Која утакмица је била занимљивија и тежа за „вођење“, Аргентина – Хрватска или Аргентина – Катар?

Аргентина – Катар свакако. Као прво, утакмица је имала већу „тежину“ и значај, односно, директно је утицала на то која ће екипа наставити такмичење у четвртфиналу. Друга ствар, која даје на тежини је то да су овде обе екипе биле ван Европе, што значи да гаје другачији стил игре, више симулирања, више протеста…

Што се тиче групе IV која ја такође играна у Каиру били сте делегирани на свих 9 утакмица. Знамо да је група била екстремно тешка где су се надметале репрезентације Шведске, Египта, Словеније, Русије, Белорусије и Македоније. По Вашем мишљењу која утакмица је ту имала доста напетости и шта је на Вас оставило највећи утисак из групе IV?

Ту су две утакмице које је одиграла Словенија, а које су завршене нерешеним исходом. Прва против Шведске, па онда друга, још важнија, против домаћина Египта. Свакако ова друга поменута утакмица је била тежа, пре свега због кретања резултата на утакмици (СЛО водила са 5 голова разлике), али и велике нервозе коју су представници Словеније испољили пред утакмицу и током саме утакмице. Та утакмица је такође директно определила која ће екипа у четвртфинале.

Први велики изазов за Вас била је утакмица између Данске и Египта која ће по свему судећи ући у историју. За столом су били Аргентинац, Швајцарац и наравно Ви. У пар наврата смо могли да Вас видимо у кадру како се консултујете са Губицом и Милошевићем. Да ли је било несугласица међу Вама и како бисте описали утакмицу, шта је на Вас оставило најјачи утисак?

Искрено, очекивао сам тешку утакмицу, али не баш такву каква је на крају била. Можда и није била најтежа на првенству, али је та утакмица пружила у 80 минута игре све оно што се деси све укупно на целом првенству. Мислим да се до тада прекршај у последњих 30 секунди десио једном или ниједном на првенству, а на тој утакмици смо имали два таква случаја. Прва “критична” ситуација се десила 20 секунди пре истека регуларног времена, када је један од најбољих играча Египта, Мамдоух, направио грешку и ушао у терен као седми играч у пољу. Све се то дешава у моменту када Египат практично има напад за победу, и пласман у полуфинале. Када сам уочио његову грешку, нисам имао дилему. Сигнализирао сам и позвао судије. Обзиром на резултат, време, али и саму важност утакмице, од пресудног значаја је била исправност одлуке. Чињеница је била да ће Египат играти са играчем мање, али како су се звук моје пиштаљке и звук Матијине пиштаљке (за почетно бацање) поклопили, морали смо донети исправну одлуку у смислу наставка игре. Одлучили смо консултовати ВПС (Видео Прооф Систем), те након тога донели одлуку да лопта припадне Данској, обзиром да је почетно бацање било изведено од стране Египта. Несугласица није било ни једног момента, знамо се јако добро, а то нам је управо и помогло да донесемо једину исправну одлуку. Сарађивати са Борисом и Матијом је право задовољство, и јако ми је тешко то што немамо више заједничких мечева. Морам да нагласим да се нико из египатског тима није бунио (замишљам ту ситуацију у Србији). Некако, потајно сам био срећан, јер Данска није реализовала тај последњи напад, јер би било јако тешко свима у Египту да изгубе тако важну утакмицу због једне несмотрене грешке. Наставак је донео рововску борбу за сваки гол, а када смо сви помислили након првог продужетка да је готово, Микел Хансен нам је “додао” још десет минута. Све исто и у другом продужетку, само је сада Хансена заменио најважнији одбрамбени играч Египта, Елмасрy. Ако ме питате за најјачи утисак, то су свакако Хансен и Елмасрy, док заједно седе и чекају исход семераца, обзиром да ни један од њих због дисквалификације није могао учествовати у извођењу.

Ваша последња утакмица на првенству била је Шведска – Катар где су Швеђани „демолирали“ Катар и заказали полуфинале са Француском. Да ли сте се одмах вратили у Србију или сте остали у Египту да погледате исходе полуфинала и финала?

После утакмице Данска – Египат, ова утакмица је некако свима била превише. Нарочито нама који смо “радили” ту историјску утакмицу неколико минута раније. Превише, јер смо били уморни и исцрпљени, а свакако и резултатски, јер је Шведска одржала час рукомета Катару. Ту је било најважније не направити неку крупну грешку. Више бих волео да сам завршио првенство са утакмицом Данска – Египат. По пријему номинације, мој повратак је био планиран за 28.1., односно након четвртфиналних дуела. Током првенства, како су се ствари мењале, пре свега због великог ризика које је организација оваквог догађаја носила, одређен сам да останем до краја, због могућности да због здравственог стања неко “не испадне”. После четвртфинала нисам више имао утакмица, већ сам утакмице полуфинала и финала гледао на ТВ-у, обзиром да се у халу није могло.

Наравно, у свакој причи има и негативних ствари. Лино Червар је рекао да се на ово првенство обраћа превише пажње и да није толико битно. Словенци бивају отровани а потом се у целом свету осула „паљба“ на ИХФ због лоше организације. Да ли стварно мислите да је првенство лоше организовано и да ли је у овој тешкој ситуацији могло боље да се организује?

Пазите, свако гледа из своје перспективе и онако како му одговара. Са моје тачке гледишта, осим публике, овом првенству није пуно тога недостајало. Имали смо одличне утакмице, неке земље су показале да више нису само за поправљање гол разлике. И Микел Хансен се отровао, смршао 6 килограма, па су Данци освојили турнир, а он био понајбољи. Да ли је могло боље, увек може боље, али је ово највећи догађај откако имамо проблем са Ковид-19, а морамо се сложити да се нису сви учесници заразили како се причало, већ да је се ипак играо добар рукомет. Мени лично је сметало то што нисмо могли боље искористити слободно време, али то већ нема везе са организацијом.

Док сте били у Египту кренула је Суперлига (Ж) где су се одигравале заостале утакмице. Да ли сте задовољни како су Ваши сарадници обавили тај део посла?

  • Тренутно, уз мене, на лиги је ангажован само човек који је задужен за статистику, па је он физички обавио послове уноса података, резултата и записника док сам био одсутан. Морам да нагласим да је комуникација са свим тимовима и службеним лицима на изузетном нивоу, па током боравка у Египту нисам имао неких већих проблема у функционисању лиге. Данашње време и доступни видови комуникације омогућавају да се успешно ради посао где год да сте. Оно што ми је јако важно је да смо, опет уз разумевање клубова, успели да надокнадимо заостале утакмице из првог дела, мада нажалост, опет има мањих проблема проузрокованих вирусом Ковид-19, али се надам да ћемо их превазићи лакше него што је то био случај јесенас.

И на крају, да ли је ово био врх Вашег рукометног искуства или Вас можемо очекивати на Олимпијским играма у Токију (23. јул – 8. август 2021)?

Ја се надам да није (смех). Можда само тренутно, а надам се да пред крај каријере дођем до врха. Надам се да је ово добар пут, да је свакако корак ка Олимпијским играма, а да ли баш у Токију, видећемо. Волео бих да сада женска репрезентација оде у Токијо, а ја немам ништа против да будем учесник у Паризу 2024., заједно и са мушком и женском репрезентацијом.

Извор: rukometnizurnal.com